DRUŠTVENI RAČUNI I NEKREDITNI NOVAC

      Ako smo uveli nekreditni novac,moramo uvesti i novi sistem društvenih računa.

      Najvažnije nam je da znamo koliki je GDP (gross domestic product), društveni proizvod kao zbir tržišnih cena. 

      Zatim moramo znati koliki su troškovi za proizvodnju tog GDP. Troškovi  za proizvodnju tog GDP, mogu biti jednaki vrednosti prošlogodišnjeg GDP GDPex).

      (GDP/GDPex)GDP = dohodak

      Dohodak – trošak = nekreditni novac

      P = cene ;   C = troškovi ;   I = dohodak ;

      (P/C)P = I ;   I - C = nekreditni novac

      Ako znamo koliko nam treba nekreditnog novca, onda znamo sve što nam  je potrebno, da znamo da ne bi imali ni inflaciju, ni deflaciju, ni ekonomsku  krizu.

Ukupni dohodak predstavlja dohodak koji je zarađen iz troškova i dohodak  koji je dobijen kao poklon iz nekreditnog novca. Dohodak zarađen iz  troškova potreban je za nadoknadu utrošenih  troškova,  a  dohodak koji se  dobija kao poklon iz nekreditnog novca, služi proizvođačima kao profit iz  koga se finansira povećanje proizvodnje a  potrošačima služi za  zadovoljavanje potreba, na primer, za penzije, za dečije dodatke, za socijalna  davanja, ili za prosvetu, zdravstvo, itd.

      Administracija i policija će još dugo biti finansirani porezima koji predstavljaju troškove egzistencije društvenog sistema.

      Ako društvo nije toliko bogato da ima dovoljno nekreditnog novca, ono  mora neophodne društvene potrebe nadoknađivati porezima.  Koliko se  društvo više razvija, smanjuje  se  potreba  za  porezima, jer se društvo sve  više finansira iz nekreditnog novca.

      Johan Fridrih Tinen (1783 - 1850) tražio je prirodnu najamninu radnika i  utvrdioda je ona jednaka kvadratnom  korenu iz proizvoda (umnoška) troškova egzistencije radnika i vrednosti proizvoda kojeradnik stvara.  Troškovi egzistencije radnika su prosto troškovi (C) a proizvod koji radnik  stvara je prosto korisnost, prihod ili  dohodak (I), a najamnina je prosto cena .(P). Tinenova formula za najamninu je formula koja važi za svaku cenu  uopšte (pojedinačnu, lokalnu, nacionalnu i svetsku).          

      Iz te formule ja sam izveo formulu:  (P/C)P = I.

      Tako vidimo da u svakoj robi postoje tri različite dimenzije vrednosti:  trošak, cena i korisnost. Korisnost je prihod ili dohodak koji nastaje  korišćenjem robe, tj. potrošnjom.

      Tinen je smatrao svoje otkriće toliko značajnim i bio je toliko ponosan na  njega da je dao da se ukleše na njegovom nadgrobnom spomeniku.

      Bio je u pravu, ali njegovi savremenici nisu shvatali značaj njegovog  otkrića. Marks je mislio da radnik stvara neki višak rada, koji kapitalista  oduzima od njega i tako ga eksploatiše i pokrenuo je radnike na klasnu  borbu i revoluciju. Marks je znao da postoji upotrebna vrednost, koja je korisnost,  ali je mislio da je ona  kvalitet koji se ne može meriti, video je da serobe rezmenjuju po nekoj vrednosti i našao je da je ta veličina rad sadržana u robi.

      Tako je Marks tri dimenzije vrednosti robe sveo na jednu jedinu - rad koji  je samo deo troškova. Upotrebna vrednost, tj. korisnost, tržišna cena i trošak  svedeni su na jednu veličinu.

      Najveći buržoaski ekonomsista, Alfred Maršal našao je u vrednosti robe  tri cene: cenuponude (trošak), cenu tražnje (korisnost) i tržišnu cenu, ali je  mislio da su u stanju ravnoteže, svetri cene jednake. Tako su i  buržoaski ekonomisti i marksisti u vrednosti robe videli samo jednu jedinu dimenziju i  na njoj zasnovali društvene račune, koji više ne vrede.

      Milton Fridman je rekao da je osnovna greška u mom rezonovanju,  nesposobnost da shvatim da je profit takođe trošak. To znači da se ništa nije  promenilo od vremena Marksa.

   Ali profit nije deo troška. Trošak je manji od korisnosti, a cena deli višak  korisnosti (iznad  troškova), na potrošački višak ili dobit potrošača, koji  ostaje kupcu (potrošaču) i profit proizvođača koji dobije prodavac kao  proizvođač.

      Ne postoji zakon vrednosti koji razmenjuje robe jednake vrednosti, nego  se robe razmenjuju tako da  se daje manje da bi se dobilo više, pa svi  dobijaju u razmeni, i kupci i prodavci.

      Dva su uslova potrebna da se realizuje takva razmena u kojoj svi dobijaju:  nekreditni novac i stabilan nivo cena. Iz takve razmene pojavljuju se tri  društvena računa: troškovi, tržišne cene  i dohodak. To su tri različita  društvena računa. Računi koji su potrebni za srećniju budućnost čovečanstva.